Između filozofije i književnosti

BOŽIDAR KNEŽEVIĆ I NJEGOVE MISLI1

Ono što je Božidaru Kneževiću, srpskom filozofu sa prelaza 19. i 20. veka, obezbedilo širu publiku i trajno mesto u kulturnom pamćenju nacije, nisu bile njegove opsežne istoriozofske studije, u koje je unosio najveći deo svoje stvaralačke energije i ambicije, već jedno pozno, naknadno, sa stanovišta autorovih intencija verovatno i sporedno delo. Iako neosporno pionir u oblasti filozofije istorije kod nas, Knežević je puno priznanje i čitalački odziv stekao tek svojim Mislima, objavljivanim najpre u Srpskom književnom glasniku, a potom i kao zasebna knjiga (1902). U pitanju su tekstualni fragmenti na razmeđu filozofije i književnosti, kojima nije lako odrediti ni žanrovsku pripadnost, ni srodnike i preteče. Misli nemaju uzora u ranijoj srpskoj književnosti, a u evropskom kontekstu donekle su slične aforistici francuskih moralista i Fridriha Ničea. Prema svedočenju Kneževićeve ćerke Milke,2 to delo je nastalo na podsticaj filozofa Brane Petronijevića, Kneževićevog zemljaka (obojica su iz Tamnave), kome se jednom prilikom ovaj požalio na to da se njegovi Principi istorije slabo čitaju. „Petronijević odgovori da te stvari vrlo mali broj ljudi kod nas može razumeti, ali da bi se proširio krug čitalaca to mu on preporučuje da izvadi iz Principa i Proporcije sve svoje misli i opažanja i da ih posebno odštampa. Tako su se pojavile Misli očeve, koje su naišle na širok odjek.“3

Prema ovome, Misli su nastale izdvajanjem i redukovanjem, verovatno i dodatnom formalnom obradom ideja iz piščevih već objavljenih filozofskih dela, takoreći kao njihov destilat, suština oslobođena naslaga opširnije argumentacije i naučne aparature. Bez obzira na to da li je zaista bilo onako kako opisuje ovo svedočanstvo, ili je u pitanju samo još jedna od literarnih stilizacija Kneževićevih složenih životnih prilika, Misli će ostati najvažnije njegovo delo. Za neko drugo, novo, nije više imao vremena, pošto već početkom 1905, u svojoj 43. godini, umire od posledica upale pluća. Dela koja je za života objavio obuhvataju, osim Misli i dvotomnih Principa istorije, nekoliko prevoda sa engleskog jezika, jedan istorijski kalendar za školsku upotrebu i jedan srpsko-francuski rečnik.

Okolnost da najveći uspeh Knežević postiže svojom najmanje ambicioznom knjigom nije jedina neobičnost u slici koju možemo da steknemo o ovom misliocu, jednom od retkih autentičnih spekulativnih umova koje je iznedrila naša kultura – i nije jedini motiv u njegovoj biografiji podesan za fikcionalnu preradu i nadgradnju. Sama ta slika u svojim čisto vizuelnim aspektima zasniva se na dva-tri kratka tekstualna opisa i jednom crtežu. Božidar Knežević nije želeo da se fotografiše, te je njegov jedini (ili u najmanju ruku jedini poznati) likovni prikaz dao činovnik iz čačanske gimnazije Nikola Zega, koji je u nekoj pogodnoj prilici krišom nacrtao Kneževićev portret. Svi ostali, kasnije nastali likovni prikazi Božidara Kneževića, zasnivaju se na toj očigledno na brzinu rađenoj skici, i otuda može da se kaže da mi samo približno znamo kako je on izgledao, što je za naše, slikama pretovareno doba, gotovo neshvatljivo.

Ništa pouzdanija nisu ni naša znanja o Kneževićevom životu. Biografske skice o njemu su pune opštih mesta, stereotipa, nepotvrđenih ili čak netačnih tvrdnji – kako je nedavno pokazao Boris Milosavljević u jednom dobro potkrepljenom tekstu, korigujući niz pogrešnih podataka.4 Do neke koliko-toliko sigurnije biografije Božidara Kneževića doći ćemo tek kada skinemo velove klišea i konstrukcija koje su jedni tumači u nju unosili, a drugi nekritički preuzimali. To se odnosi u prvom redu na pripovest o Kneževićevom detinjstvu i školovanju, gde se pojavljuju stereotipi o nepravednom očuhu i siročetu koje se izdržava podučavajući svoje školske drugove,5 ali i na neke sasvim određene netačne detalje – na primer, da je Knežević imao toliko neprilika sa nadređenima da je čak bio otpušten sa posla, ili da, nalik Imanuelu Kantu, nikada nije putovao (osim, naravno, seleći se zbog službe). Te pogrešne tvrdnje toliko su se ukorenile, da se čak i u jednoj televizijskoj emisiji moglo čuti da nije putovao ni do Zemuna. A zapravo? Otpuštanja nikad nije bilo, a u Kneževićevoj ostavini su se našle beleške sa putovanja po jugoistočnoj Srbiji i – Kvarnerskom zalivu (1897). Te beleške su objavljene 2002. godine. Ali iako nije bila onako crna kako to sugerišu pokušaji da se oko Kneževićeve ličnosti isplete jedna moderna legenda, njegova životna priča time nije manje složena.

Priče o tome da je Božidar Knežević imao teško detinjstvo, da je bio zanemareno dete i da se čak za vreme školovanja sam izdržavao, nisu dokumentovane. Činjenice su da je rano ostao bez oca, da se majka ponovo udala i da je odrastao uz očuha, ali i da se školovao u najboljoj (Prvoj beogradskoj) gimnaziji u onovremenoj Srbiji, što pokazuje da je o njegovom obrazovanju u porodici i te kako vođeno računa. Takođe je malo verovatno da se izdržavao dajući privatne časove slabijim učenicima; bar to nije morao da radi studirajući na Velikoj školi. Na nju se upisao 1880, a posle prve godine studija primljen je na plaćeni posao kao praktikant najpre u Državnu štampariju, a ubrzo potom u Ministarstvo prosvete.6 Činjenica je i da se često selio prelazeći iz jedne u drugu gimnaziju u unutrašnjosti (Užice, Niš, Čačak, Kragujevac, ponovo Čačak, Šabac), ali to se dešavalo češće na njegov zahtev, nego po nalogu školskih vlasti. Još manje je pouzdana legenda, koja potiče od Skerlića,7 da je sam naučio jezike; u stvari, nemački, francuski i latinski je učio u gimnaziji i Velikoj školi, a samo engleski samostalno, prevodeći. Knežević je bio, po svemu sudeći, osobenjak o kome su se ispredale anegdote, jedan od onih samouverenih, usamljenih genija koji u isti mah preziru svoje okruženje sačinjeno od običnih ljudi, ljudi mase, i žude da ono prizna njihovu veličinu, bio je čovek čvrstog karaktera i nesklon da se pridržava društvenih konvencija. Po dolasku u Užice krajem 1884. živi sa udatom ženom (venčavaju se tek 1889) i sa njom dobija dete, što mora da je bilo sablažnjivo za užičko građanstvo.

U provincijskim varošima Kneževiću ne prolaze dani uzalud. On mnogo čita, prevodi (prevod Baklove Istorije civilizacije u Engleskoj izašao je u četiri toma 1891–1893) i udubljuje se u opsežna istoriozofska istraživanja (prva knjiga Principa istorije „Red u istoriji“ objavljena je 1898, a druga „Proporcija u istoriji“ 1901). Kada konačno 1902. dobija mesto u Gimnaziji Kralja Aleksandra I (Obrenovića) u Beogradu, Knežević je već poznat u prestoničkim kulturnim krugovima, nešto po Principima istorije, ali mnogo više po Mislima,koje su 1901. u nastavcima izlazile u Srpskom književnom glasniku i bile praćene Skerlićevom kritikom. To delo je, takoreći preko noći, postavilo Božidara Kneževića na veoma visoko mesto u srpskoj književnosti, i održalo ga je na tom mestu do danas.

Kao zasebna knjiga, Misli su objavljene 1902. godine.8 Njihov prijem, a pogotovo Skerlićevo veoma pozitivno mišljenje, učvrstile su predstavu o Božidaru Kneževiću kao stvaraocu nepravedno i dugo zapostavljenom u provinciji, čije visoke sposobnosti nisu dobile pravu priliku da se ispolje i ostvare. Svoje stavove Skerlić je u sažetom obliku ponovio nepune tri godine kasnije u emotivno pisanom nekrologu, dodajući oceni ukupnog Kneževićevog delovanja u srpskoj kulturi još nekoliko gorkih nota: „Knežević je bio čovek sa znatnim duhovnim sposobnostima. Skoro dvadeset godina proveo je u čamotinji zapuštene unutrašnjosti, boreći se kao đavo sa dugovima, sa menicama, obustavama, zabranama i zelenašima, neobično neprilagodljiv životu prema kojem je ostao sasvim tuđ, pa ipak uspeo da radi i stvara dela od trajne vrednosti.“9 Važan je, i do danas prihvatljiv, Skerlićev opšti sud o Mislima: „kada su Misli izišle, književno ime njihovoga pisca bilo je stvoreno. Knežević je njima dao najbolje delo svoje vrste u srpskoj književnosti. U njegovim Mislima ne treba tražiti one lako fabrikovane aforizme, rađene po receptu ili kalupu, duhovite paradokse, vešto poređane antiteze, živopisne definicije. To nisu bili ni saveti praktične moralne filozofije, trebnik za život, kakav su stari moralisti davali. Pored izvesnih metafizičkih spekulacija, pored tragova od suve i apstraktne naučne terminologije, on je tu uneo vrlo mnogo svoga, ličnoga, autobiografskoga, gotovo lirskoga. I ono što je najbolje i najjače u Mislima, ono što ih čini tako od utiska, to je taj njihov duboko intiman ton.“10

Posvetimo više pažnje pitanjima koja je Skerlić nagovestio, a koja zahvataju u ono najvažnije što ima da se kaže o Kneževiću i njegovim Mislima: kojoj konkretno vrsti dela pripadaju Misli; u kakvom odnosu u njima stoje ono naučno i lično, apstraktno i lirsko; i da li na osnovu njih može nešto da se zaključi o autorovim metafizičkim shvatanjima. Poslednje pitanje zahteva najopširniji odgovor, i zato će se od njega krenuti.

Ukoliko su zaista nastale, ili isprva bile započete, kao svojevrsni destilat mišljenja široko razvijenog u Principima istorije, onda bi moralo da bude moguće da se iz Misli rekonstruiše osnovni sklop tog mišljenja. Ali, sa druge strane, pošto nemaju karakter celovitog teksta koji bi dopuštao jedinstveno i dosledno sistematsko izlaganje, pošto su varijanta mišljenja u odlomcima, one su izložene rizicima ponavljanja i variranja motiva, kao i opasnosti da se sudovi o određenim predmetima u pojedinim fragmentima razlikuju, ili da čak budu nespojivi jedni sa drugima. Mišljenje u odlomcima može da podnese tu vrstu nedoslednosti, od koje propada sistematsko izlaganje. U Mislima ćemo zaista naći, literarno uobličeno, jezgro Kneževićeve filozofije, ali ne i njegovu filozofiju u celini; naći ćemo jasno osvetljene detalje, ali će celina ostati delimično u mraku. To i celinu i detalje zauzvrat čini izazovnijim i zagonetnijim.

Najopštije posmatrano, filozofska pozicija Božidara Kneževića je jedan oblik evolucionizma, teorijskog usmerenja i načina razmišljanja rasprostranjenog u Evropi krajem devetnaestog veka, samo što se od tipične evolucionističke teorije, inspirisane i oslonjene na merljive rezultate prirodnonaučnog empirijskog pristupa, njegova varijanta evolucionizma razlikuje po tome što se okreće pre svega pitanjima čovekove istorije i njenog razvoja, nastojeći da ustanovi opšte principe istorije (kako je naslovljeno njegovo dvotomno11 istoriozofsko delo). Društvena istorija je za Kneževića produžetak biološkog razvoja, i svojstvena je isključivo čoveku.

O čovekovoj istoriji, civilizaciji i moralnosti Knežević iznosi niz nadahnutih, sjajno književno oblikovanih i – neproverljivih zapažanja. On je ipak po svojoj osnovnoj misaonoj konstituciji bio metafizičar, a ne pozitivista.12 Njegovo poverenje u nauku je ograničeno, jer nauka dolazi do istine, ali nije najviši oblik delatnosti čovekovog duha, ona je „samo jedna prelazna faza u istoriji uma ljudskog, kao što su i zakonitost i harmonija samo jedna prolazna faza u procesu vasione“ (II, 47); više forme od nauke su, na različite načine, filozofija (I, 373) i religija (I, 232). Kao što stepenuje oblike duhovne delatnosti, Knežević stepenuje i istinu, ne smatrajući je suštinski odeljenom od zablude: svaka zabluda je „samo jedna faza istine; svaka je zabluda istina za svoje vreme i zabluda za druga vremena; svaka je istina proporcionalna svom mestu i svom vremenu i samo je tako istina ako je proporcionalna svom mestu i svom vremenu“ (I, 421); zabluda je shvaćena kao „istina nižeg reda“ (I, 487). Ovaj relativizam u shvatanju odnosa zablude i istine je dosledniji evolucionističkom polazištu nego pozicija koja bi strogo odvajala istinu od zablude i tvrdila da je moguća apsolutna istina. Sa druge strane, među Mislima se mogu naći i one koje izgleda da govore upravo u prilog ovakvoj mogućnosti: „Istina je samo jedna, kao i kosmos, i samo jedna može biti istina, najviša, kao što i krug ima samo jedan centar“ (I, 287). Ideja o postojanju samo jedne istine protivreči ideji o relativnosti istine. Ovakve dileme se rešavaju na dva načina – ili daljom analizom pojma o kome je reč (pojma istine), ili odustajanjem od zahteva za strogom doslednošću, što je u ovom slučaju bolja opcija. Protivrečja i nedoslednosti koje uočavamo u Mislima su najverovatnije prateći efekti fragmentarnosti i sažetosti njihovog teksta i nije neophodno da ih po svaku cenu uklonimo prilikom tumačenja. Upravo suprotno, nedoslednost i nesaglasnost pojedinih fragmenata čuvaju aromu stvarnog živog mišljenja, koje je uvek neka vrsta unutrašnjeg dijaloga različitih ideja i uvek prevazilazi sebe samo.

Iako u osnovi Knežević ide tragom Spensera i Darvina, u Mislima ima fragmenata bliskih drugačijim orijentacijama u filozofiji. Kneževićevi kosmološki fragmenti su po stilu i, što je još važnije, polazištu mišljenja, srodniji metaforičkom načinu govora grčkih presokratika nego govoru moderne fizike: „Vasiona je jedno veliko klupče jednog istog konca, koji se što je bliže kraju grana u sve više ogranaka, što je bliže početku on je sve više jedan“ (I, 3); ili „Kao što je određen broj puta koliko će se zemlja obrnuti oko sunca, tako je prema tome određen broj i mera svega na njoj i u njoj“ (I, 306).

Prepoznatljivo kantovski je intoniran sledeći fragment: „Pravi je moral samo u onim radnjama koje čovek radi nezavisno od spoljne prirode, od spoljnih upliva i podstreka, koje radi bez straha od spoljnih nevoljnosti, kazni i nesreća, bez obzira na svoju korist i svoje interese. Moral je sloboda od svih tih spoljnih obzira i snaga; moral je sloboda od mora i može, moral je u treba“ (I, 79). Ovim rečima bi mogao da se objašnjava Kantov kategorički imperativ! Da akcentovanje etički odlučujućeg, imperativnog treba nije usamljena ideja u Mislima, pokazuju nešto šire razvijena razmatranja o tome iz kojih pobuda su ljudi pošteni (I, 274). Po Kneževiću, najviše je onih koji to moraju da budu, plašeći se, u suprotnom, kazne od Boga ili ljudskih zakona. Po brojnosti slede oni koji su pošteni iz interesa, očekujući da će im ispravno ponašanje doneti ugled ili neko drugo dobro. Najmanje je onih zaista moralnih: „koji sve što rade i ne rade, rade i ne rade zato što su uvereni da to i tako treba i ne treba da rade; koji čine dobro zato što to hoće i ne čine zla zato što to neće, iako to mogu, iako ih ma kakav spoljni pritisak nagoni na to.“ Ista ova ideja formulisana je i na drugim mestima, na primer: „Karakter je samo onaj čovek koji čini sve da mora da bude ono i onako, u što je i kako je on uveren da treba da bude, koji sve što radi i kako radi, radi to i tako zato, što je uveren da to i tako treba da radi, koji sve radnje svoje svodi pod princip treba. Dižući mora do treba, karakter miri oboje; treba da bude, dakle mora da bude. Sve druge momente i motive – strah, korist, taštinu, mržnju, ljubav, gnev, zavist, sažaljenje, milosrđe, dobrotu, glad, nevolju, brigu – karakternost isključuje, ona s njima nema posla. Po tome pravi karakter onako je isto redak i momentan kao i sve drugo plemenito kod čoveka“ (I, 480; v. takođe II, 351 i II, 352). Izvor morala je, prema tome, autonoman, a moralni zahtevi rigorozni.

Na (hegelovsku) dijalektiku asocira, uz već navedeni fragment o odnosu istine i zablude (I, 421), i sledeći iskaz: „Poslednji stupanj razvitka svega pojedinog: da ga nestane u opštijem od sebe“ (I, 13).

Zanimljive su, kada je reč o Kneževićevim vezama sa istorijom evropskog mišljenja, ove rečenice iz jednog fragmenta iz zaostavštine: „Vasiona je jedna velika misao koju piše jedan uzvišen um. Kao što čovek gotovu misao u svojoj glavi piše reč po reč, tako su i pojedini momenti u postajanju vasione pojedine reči kojima je misao vasione ispisana. Ta misao još nije dovršena“ (II, 11). To je varijanta one metafore sveta kao knjige ispisane prstom Božjim, koju, koliko je poznato, prvi, u 12. veku, beleži sholastičar Ugo iz Sv. Viktora, a ponavlja čitav niz mislilaca i pisaca, od Alena iz Lila i Sv. Bonaventure do Borhesa i Umberta Eka.

Sličnost sa Ničeom, iako se na prvi pogled nameće kada je reč o „nižem“ i „višem“ čoveku, samo je spoljašnja, terminološka. Kneževićev „viši“ čovek ne teži prevrednovanju svih vrednosti na kojima se zasniva zajednički život ljudi; on je, umesto toga, moralni primer prema kome tek treba da budu zasnovane socijalne vrednosti. Dok Ničeov „natčovek“ oličava afirmaciju života i nesputanih životnih snaga, uprkos svim racionalnim ograničenjima, Kneževićev „viši“ čovek se razumom uspinje iznad života: „najviša forma opšteg procesa, mišljenje, može [se] razvijati samo na račun života. Što više života i što je bujniji život tim je manje mišljenja i svesti“ (I, 15). Kod Kneževića je pojam života oblikovan iz karakteristične evolucionističko-istorijske perspektive; tako on napredak civilizovanosti shvata kao sve veće racionalizovanje životnih potencijala, kao njihovo sublimiranje, i to samo površno i nestalno: „civilizacija je samo tanka politura tanke spoljne, ohlađene kore duše; ispod te politure, u dubini duše svakog čoveka, vri tečna masa životinjskih raspoloženja i osećanja, strasti i afekata, koji pri najmanjem potresu probijaju kroz tu spoljnu, politiranu koru, kao što biva u revolucijama i ratovima i prevratima u društvu“ (I, 236; veoma slično, uz iste metafore: II, 148). Ljudska zajednica se neprestano nalazi u opasnosti od povratka u divlje, životinjsko stanje, u kome može da živi samo „niži“ čovek, dok onaj plemenitiji i „viši“ propada.

O tome da li je i koliko je Kneževićevo stanovište u nekim aspektima blisko protestantizmu,13 može se diskutovati. Iz kritičkih zapažanja o kultu i ceremoniji on nije izveo zahtev za njihovim odbacivanjem, jer su kult i ceremonija potrebni neprosvećenoj masi: „Ceremonije su pelene u koje se uvija detinjska veličina i detinjska svetinja čovekova. Zreloj veličini čovekovoj i zreloj svetinji njegovoj treba drukčijeg odela“ (I, 277). Knežević je teista koji smatra da je hrišćanstvo istorijski najbolji, ali ne i savršen izraz čovekove religioznosti. Otuda je brzopleto vezati ga uz bilo koje konkretne konfesionalne okvire.

Ima nečega istovremeno izvornog i naivnog u Kneževićevom shvatanju religioznosti. Njegovi iskazi o religiji kao osnovnom obliku čovekove duhovnosti, iz koga su nastali i u koji će se jednom ponovo vratiti izvedeni oblici umetnosti, filozofije i nauke, prepliću se sa duhovitim, ali čisto formalnim argumentima iz repertoara racionalnih dokaza o postojanju Boga, koje je evropska filozofija odavno odbacila, na primer: „Baš zato što je svet mehanizam, dokaz je da u svetu ima neki duboki iskonski duh koji uređuje i određuje sve“ (II, 6); „Samo je bog jedan, svega ostalog ima, više manje, mnogo. A pošto svega ostalog, od jednog istog, može biti više ili manje, to svega ostalog ne mora biti. Po tome, samo boga mora biti; sve ostalo može biti i ne biti“ (I, 229). U prvom argumentu skriveni podtekst čine Aristotelov prvi pokretač i Lajbnicov božanski časovničar, s tom razlikom što se oni, kada jednom pokrenu svet, povlače iz njega lišeni dalje brige (jer svet funkcioniše savršeno), dok Kneževićev iskonski duh ostaje u svetu i stalno ga uređuje (jer izgleda da je mehanizam sveta podložan kvarovima). Drugi argument je jednostavno logička greška, jer iz pretpostavke o jedinstvenosti nečega ne sledi nužnost njegovog postojanja.

Mnogo vrednija od tih „dokaza“ su Kneževićeva zapažanja o Bogu i religiji do kojih je došao posmatrajući čovekovu dušu, zapažanja najčešće formulisana gnomskim jezikom i uz primenu stilskih sredstava koja pripadaju pre lepoj književnosti, nego uobičajenom filozofskom instrumentarijumu. Ideju o Bogu on smatra čoveku neophodnom: „Što je uzvišeniji duh njemu sve više treba Bog, sve mu viši Bog treba, i sve više samo jedan Bog“ (I, 248), poreklo te ideje nije u razumu, već je ona potekla „iz dubine duše ljudske“ (I, 262). Ideja o Bogu je, prema tome, čoveku ne samo potrebna, nego i veoma prisna. Upravo zato su za Kneževića religiozni rituali i ceremonije manje vredni od neposrednog odnosa koji čovek može da uspostavi prema transcendenciji. „U Boga se najbolje, najdublje i najiskrenije veruje ćutke“, reći će naš mislilac na jednom mestu (II, 29). Knežević se ovde približava stanovištu tzv. apofatičke ili negativne teologije, a bez sumnje će progovoriti iz njega onda kada, opisujući kako čovek traži ime za osnovno načelo sveta, kaže da je najbolje taj „iskonski duh – to nešto što se ljudskim jezikom ne može nikada iskazati – zvati Bog“ (II, 53). Do ideje o Bogu može da dođe samo čovek, i zato jedini ima religiju, dok neki oblik vere imaju i životinje (I, 359), zato što je vera rezultat čulnih iskustava, nasleđa duše.

Knežević, dakle, pravi razliku između duše i duha; dušu imaju i životinje, a duh samo ljudi, pa i to samo neki od njih. Duša je prirodna, a duh kulturna (istorijska) kategorija: „duša se prenosi nasleđem s roditelja na decu; duh se prenosi i nasleđuje samo preko istorije; duša je tekovina celog roda ljudskog i nju nasleđuje ceo rod, svi ljudi; duh i um jesu tekovina samo pojedinih uzvišenih ličnosti“ (I, 442). Ti istaknuti pojedinci grade istoriju. Pored ovog isticanja značaja pojedinca-genija u obrazovanju svetske istorije, Knežević ponegde govori o čovečanstvu kao pravom subjektu te istorije. Samo prividno su nosioci istorijskih zbivanja države, narodi i plemena, a zapravo je to čovek na različitim istorijskim stupnjevima (I, 487). Istorija koja se može obuhvatiti principima i zakonima, jeste „život čovečanstva“ (II, 159).

Na taj način, Knežević premešta fokus svojih razmatranja sa istorije političkih događaja, na istoriju društva, što je veoma moderna ideja koja nije naišla na aktivan odgovor srpske istoriografije – čemu se ne treba čuditi, jer se ta ideja pojavila isuviše rano, kada su istoričari svoj zadatak videli u kritičkom istraživanju građe, i kada im je utvrđivanje fakata bilo važnije od udubljivanja u teorije nalik Kneževićevoj, koja se drži visine opštih načela. Sa druge strane, time što ne silazi na navodno čvrsto tlo podataka, Kneževiću je bilo lakše da u jednu celinu poveže svoju teoriju o „nižem“ i „višem“ čoveku i svoje moralističke poglede, sa idejama o čovečanstvu kao istorijskom subjektu i društvu kao pozornici istorije. Tako on i formiranje i napredak društva shvata kao prevashodno moralne probleme, a „više“ ljude kao agense moralnog, a time i socijalno ispravnog ponašanja (I, 402).

Zanimljivo je da politički direktnije misli Knežević uglavnom nije uneo u izdanje koje je pripremio za života, i da se njegove konkretnije izjave o ustavnom uređenju i vlasti mahom nalaze u fragmentima iz zaostavštine. Najverovatnije je time želeo da izbegne eventualno politički motivisane diskusije, koje bi odvukle pažnju publike od važnijih tema. Zato su za neku drugu priliku, koju Knežević nije doživeo, ostala zanimljivo obrađena pitanja lažnog stanja u društvu (II, 233), zahteva za aristokratijom kao oblikom državnog uređenja (II, 207), kao i problema lične moralnosti vladara (II, 260: „Što se kruna više sija, tim je narod više u mraku. Da bi narod bio osvetljen, dosta je da kruna bude čista“).

Neko bi mogao da se začudi da jedan povučeni mislilac, koga smatraju osobenjakom, pokazuje tako živo interesovanje za pitanja društva i morala. Zapravo, Knežević je tim pitanjima pristupao ne samo na osnovu onoga što je promišljao, nego pre svega na osnovu onoga što je doživljavao. Mnogi njegovi fragmenti na moralističke teme odaju jednu notu gorčine, i to upravo zahvaljujući tome što je u njih uneo nešto individualno, nešto lično. Teško je i pretpostaviti da onda kada piše o zlosrećnoj sudbini „višeg“ čoveka u svetu kakav je danas, Knežević ne pomišlja i na sopstvenu sudbinu. Posebna privlačnost Kneževićevih Misli za čitaoca, i pre stotinak godina i danas, počiva upravo na tom momentu prožimanja ličnog iskustva i teorijske spekulacije. Kneževiću se na teorijskom planu može prebaciti da se oslanja na nedokazanu pretpostavku o nužnoj moralnosti „višeg“ čoveka, kao i to da ne govori o načinu na koji bi se ta moralnost ustoličila kao realna društvena vrednost, i u tom smislu je njegova etika utopijska. On nam jasno pokazuje ono što treba da bude, ali ne i kako to može da bude u stvarnom, istorijski postojećem ljudskom društvu. Ali na planu unošenja ličnog udela u teoretisanje, bilo kakve primedbe su izlišne, jer to onda više nije naučno ili metodološko pitanje, nego pitanje individualnog stvaralačkog profila.

Time je ukazano na jedan od izvora onog ličnog i lirskog u Mislima. Drugi izvor je u njihovoj stilskoj obradi. U mnogim slučajevima, Kneževićevi fragmenti očigledno pre pripadaju lepoj književnosti, nego varijantama naučnog ili filozofskog govora. Takvi su, na primer, iskazi: „Ogromna knjiga koju vreme piše jeste biografija Boga“ (I, 20), „Čovek je stvar kojoj bi se poneki put i Bog obradovao, a od koje se često i đavo zastidi“ (I, 164), „Kažu da je svaki svoje sreće kovač. Samo što sudba jednome daje i čekić i gotovo usijano gvožđe, a drugi ga mora kovati često hladno, a često i golom pesnicom“ (I, 204), ili „Kolevka je zora grobne noći“ (II, 160). Takva, književno oblikovana mesta su veoma gusto raspoređena po Mislima, da ne samo što čine nespornom ocenu da one pripadaju i lepoj književnosti, nego nameću ocenu da joj pretežno pripadaju.

Tačno je da među Kneževićevim fragmentima ima mnogo određujućih iskaza, ali to nisu definicije, nego neka vrsta produžene metafore: „Dužnost je pelen, koji svojom gorčinom rasteruje bljutavost dosade, a svojim medom ublažava gorčinu očajanja“ (I, 186), ili „Dogma je balsamisano mišljenje, mrtvo ali čitavo, živo ali nepokretno, bez duše ali puno snage“ (II, 33). Ponekad Knežević ostvaruje fine efekte poigravajući se svojim pseudo-definicijama – „visina to je daljina“ (I, 44), „daljina to je visina“ (I, 488). Iskazi ove vrste, u osnovi figurativni, imaju sastav apodiktičkih sudova. To je postupak kojim se neretko služe i pesnici, u tekstovima koje bez dvoumljenja svrstavamo u liriku. Ovim tokom razmišljanja ipak ne treba da idemo predaleko, jer je sasvim sigurno da Mislima Knežević nije nameravao da ostvari prvenstveno estetske efekte, već da saopšti svoja saznanja. Ali i u tom slučaju mora da je bio svestan da koristi slikoviti način govora.

Za sudbinu njegovog dela je to bila odluka od dalekosežnog značaja. Kneževićeva filozofija, kako ona u Principima istorije, tako i u Mislima, danas je u najboljem slučaju predmet istorijskog interesovanja, i mada ima pionirski značaj u svom problemskom polju, teško da će poslužiti kao polazište nekih novih filozofskih promišljanja fenomena istorije ili njenih načela. Književni aspekat Misli, međutim, nije izgubio na vrednosti; naprotiv, Kneževićevi duhoviti, dobro oblikovani fragmenti, i danas ulaze u sastav srpskog književnog kanona, i privlače svaku novu generaciju čitalaca. Verovatno svaka od njih u ovom delu čita i vidi ponešto drugačije od prethodnika; vrednost Misli je i u tome što daju tekstualnu osnovu za različita čitalačka iskustva. Danas, kada toliko govorimo o nelinearnom pisanju i čitanju, o iskustvu čitanja koje slobodno zahvata u tekst, postojanje preteča kakvi su Kneževićevi fragmenti, koji se moraju i čitati diskontinuirano i uz uspostavljanje bezbrojnih asocijativnih veza unutar teksta i van njega, opominje nas da u svojim smelim teorijskim konstrukcijama i nismo toliko novi koliko bismo želeli, i da sve to što hoćemo može da se uradi i mnogo prirodnije. Jer, Misli Božidara Kneževića su u osnovi upravo to što sugerišu svojim naslovom – mišljenje jedne individualnosti visokih spekulativnih moći, oslobođeno stega profesionalnih konvencija i metodoloških obaveza, samo misli i njihov tok, nesistematičan, nesputan. Samo misli: ništa više od toga; i ništa manje.

1 Nešto izmenjena verzija teksta izašla je u: „Misli Božidara Kneževića“, u: Radojčić, Saša (prir.), Božidar Knežević, Novi Sad: Matica srpska 2018, str. 7–16.

2Milka Knežević, „Život mojih roditelja“, u: Božidar Knežević, Beležnica (1986–1987), prir. Aleksandra Vraneš, GB „Božidar Knežević“, Ub, 2002, str. 77–94.

3Isto, str. 93.

4Boris Milosavljević, „Božidar Knežević“, u: Miloš Ković (prir.), Srbi 1903–1914: Istorija ideja, CLIO, Beograd, 2015, str. 428–449.

5Na primer, kod Ksenije Atanasijević, „Predgovor“, u: Božidar Knežević, Misli, Srpska književna zadruga, Beograd, 1931, str. VI.

6B. Milosavljević, „Božidar Knežević“, str. 435.

7Jovan Skerlić, Istorija nove srpske književnosti, Rad, Beograd, 1953, str. 419.

8Prvo izdanje Misli je (1902) priredio sam pisac, i ono sadrži 491 fragment. Treće izdanje (1925) je uključilo 145 fragmenata iz rukopisne zaostavštine. U četvrtom izdanju (1931) je uz osnovnih 491, objavljeno još 385 fragmenata iz zaostavštine (pri čemu se njihov izbor velikim delom preklapa sa izborom u izdanju iz 1925).

9Jovan Skerlić, „Boža Knežević“, Srpski književni glasnik, 14/5, 1905, str. 399.

10Isto.

11Prva knjiga Principa, pod naslovom Red u istoriji objavljena je 1898, a druga, Proporcija u istoriji, 1901. godine.

12Drugačija je ocena Dragana M. Jeremića, koji kaže da Kneževićeva filozofija „predstavlja najviši domet srpskog pozitivizma“, D. M. Jeremić, „Božidar Knežević“, u: Božidar Knežević, Čovek i istorija, Srpska književnost u 100 knjiga, knj. 42, Matica srpska i Srpska književna zadruga, Novi Sad / Beograd, 1972, str. 38.

13Skerlić upoređuje Kneževićev stav prema religiji sa protestantizmom (Jovan Skerlić, „Misli od Bože Kneževića“, Srpski književni glasnik 6/5, 1902, str. 1016–1027). U samom tekstu na takvu vezu ukazuje fragment I, 174: „Pošten rad ujedno je i molitva Bogu, i to dovoljna molitva. Sve zreliji um sve više izbacuje sve prazne reči i ceremonije iz religije i sav kult Bogu svodi na pošten rad.“ Ali ostaje otvoreno pitanje – da li ovo posvećivanje rada poreklo ima u protestantizmu, u prosvetiteljstvu, ili u Kneževićevoj rigorističkoj etici?

Objavljeno u Zborniku kruševačke književno-filozofske škole, 2020.