Poezija

To mora da sam takođe ja; Arhipelag 2020.


​ TRAKTAT O SUZI

jutro je jutro, grad je grad.
stvari su ono što jesu. govorim
o zvuku sirene vatrogasnih kola.

o sjaju čeličnih delova.
o mirisu ruže u vazi na stolu.
i kažem „ruža“, i kažem „sto“,

ne misleći na ime niti na suštine
skrivene iza stvari. posmatram suzu
koja se suši na obrazu dečaka.

kamičak u bašti. drvored. jutro, kako
prekoračuje kuću s dvorišne strane
i ćutke odlazi niz ulicu.



​ DRŽEĆI SE ONOGA ŠTO NIJE

ovde se uzdizala trešnja jakih grana
na koje su se pentrale devojke, ne sasvim lepe,
bez stida se smejući svojim glatkim kolenima.

stablo posekosmo zimus, u vedar dan, bučni
i crveni u licu od mraza i pijanstva,
grubo se šaleći, iz hladne zemlje iščupasmo panj.

znam da ti, dok s novim letom druga stabla zru,
teško odvraćaš pogled od knjiga, ne daš taj
sporni mir, ali preni se i ipak smotri –

pticu koja kruži nad onom bivšom krošnjom
i svija u njoj svoje imaginarno gnezdo,
kao i nas što se baškarimo u zamišljenom hladu

i kao da čujemo lakom smeh devojaka.


​ MOJ SIN ČITA

i ne primećuje
kako sunce smenjuje višednevnu kišu,
kako vazduh postaje topao i težak,

kako proleće uzmiče pred letom,

moj sin čita i ne primećuje
metež, ne vidi nikoga, ništa ne vidi,
ni pčelu koja mu je sletela na koleno,

ni oca mog koji sedi kraj unuka,
zamišljen u neku svoju misao,
zagledan u neku svoju nepostojeću tačku,

moj sin, trag moje duše, čita,
i ne primećuje ni zvuke ni mirise,
ni promene boja na običnim stvarima,

ne vidi ni mene, ponosnog i nespokojnog,
jer znam: on čita i život će proći kraj njega
kao što evo prolazi kraj mene,

koji sam proživeo više knjiga no dana,

moj sin čita i ne tiču ga se godišnja doba,
mršti se, zadubljen u putovanje,
i kaže mi, ne sasvim tamo, ne sasvim ovde,

kaže mi kao da odgovara na moje pitanje,
kaže mi glasnim i mirnim glasom,
i ne dižući pogled sa slova, žedan sam, tata,

tako sam žedan.

​ MOJA ŽENA PIŠE PISMO

moja žena piše pismo
i povremeno ubada prstom tastaturu
kao da želi da prođe na drugu stranu.

mlađi sin telefonira,
stariji, ozbiljan i pouzdan,
nekud se sprema.

divno, pomislim: porodična idila,
nikome nisam potreban,
vreme za pesmu.

potom, dugo,
uz načetog platona,
nedovršene redove,

lenjog mačka koji me merka kroz kapke,
pod zelenom granom, gledam
kako piloti, nalik anđelima,

crtaju linije sudbine,
linije ljubavi,
linije života.

​ NAUK O ELEMENTIMA

taj cvet na vodi
ta stabljika trske
taj oblak što se polako skuplja
a ujutro ga više neće biti
taj žabac koji se nerazumno raduje
rizikujući da prsne

taj šum vetra u krošnjama
to krckanje grančica u rogozu
što odaje nešto veliko
vepra ili srnu
a možda i malo
miša ili izgubljeno pače

ta svežina trave
ta toplina na koži
sve to što napada
utrnula gradska čula
ili-ili digitalnog uma
sav taj život

ne znam šta je

a šta je pesma

znam
ali

ne mogu ti reći


​ NA OSTRVIMA BLAŽENIH

gle, draga moja:
naša bašta postala je
mediteran.
bez milosti prži zvezda.

sred suve trave,
nekoliko busenova
još odevenih u zeleno.
u njima se krije
neumorni cvrčak.

pogledaj, draga:
naše mačke,
odrođeni noćni lovci,
provode dane
na ostrvima blaženih.

naš pas, lav vatreni,
silazi u podzemlje
i čeka da mu izrastu
još dve glave.
ako se to ne dogodi,
izaći će da se doziva
sa drugim, manjim lavovima.

i mi smo od vatre sazdani,
igra u nama plamičak,
pleše neumorno.
leto je naše vreme,
sunce nam je brat.

pogledaj: skoro je golo
smokvino drvo.
otkuda toliki stid?
i čemu?

jer, pogledaj
i mene, draga moja:
kako sam ti lep,
velik i miran.
zaboravljena alatka,
naprsla kamena ploča,
svoj sopstveni spomenik.

​ 165

a treći zmaj reče
ja mogu za devet trenutaka

za to nisu potrebne reči
kako pritiskam papučicu
proklinjući ozone
kako točkovi grabe asfalt
koji jaukne i zamiriše
kako tona i po
uglavnom čelika i mesa
pretvara prostore u energiju
dokazuje i opovrgava euklida

to nerazumno ushićenje
dok ostavljam za sobom
putokaze puteve putnike
krivine pravce krivine
usnula sela i predgrađa
noć i zoru koji se prepiru
ja mogu za devet trenutaka
do reke jordana i natrag
po živu vodu

jer to su se moje noge
umnožile i sada se vrte
to su se moje grudi užarile
od žurbe srčanih klipova
jer to moje grabljive oči
bacaju svetlost na svet
koji zaista postoji
dok prolazim kraj njega
ja nikada neću biti

krajputaš
moje telo je moj grob
moje uglavnom čelično telo
jednoga dana će iseći zdrobiti
pretopiti u duge lepe šipke
a duša ako je ima
useliće se u felne
koje će neko uzeti
iz pohlepe ili sažaljenja