Štićenik stolara Cimera i njegov biograf

Majstor Ernst Fridrih Cimer iz Tibingena nije bio običan stolar. Umeo je da razgovara o filozofiji i književnosti, što je početkom 19. veka – uostalom, i danas – bilo veoma neobično za pripadnika njegove profesije. Čitao je knjige, pa mu je tako dospeo u ruke i Hiperion Fridriha Helderlina. Cimer je bio oduševljen ovim romanom u stihovima, i odlučio je da poseti njegovog autora, koji se u to vreme (leto 1807) kao psihijatrijski bolesnik nalazio u jednoj tibingenškoj klinici gde su bez mnogo uspeha pokušavali da ga leče. Dirnut žalosnim stanjem velikog pesnika, majstor Cimer mu je ponudio utočište i negu u svome domu.* Tako će Helderlin ostatak života (do smrti 7. juna 1843) provesti kao štićenik porodice Cimer – pošto je Ernst Cimer preminuo krajem 1838, starateljstvo je preuzela njegova mlađa ćerka Lota.

Helderlina ni u bolesti nije napuštala želja za pisanjem stihova. Rado ih je pisao posmatrajući kroz prozore svoje sobe reku, grad, ili okolne brežuljke po kojima su se nizale kolone vinograda. Zato u tim pesmama, koje ipak ne dostižu nivo Helderlinove ranije poezije, nemaju nekadašnju izražajnu snagu niti majstorstvo u formi, dominira doživljaj prirode, njenih ritmičkih promena i njenog sklada. Ali te pesme, takođe, često očigledno nedovršene, u sebi sadrže i nešto pomereno, neki prekid ili preokret – i često su potpisivane drugim imenima, dakle pripisivane drugim likovima koje je kao svoje dvojnike stvarala pesnikova bolesna uobrazilja. Kada su mu doneli izdanje njegovih pesama, i kada ga je prelistao, rekao je: „Da, pesme su prave, moje su, ali naslov je pogrešan; u svom životu nikad se nisam zvao Helderlin, nego Skardaneli ili Skaliger Roza.“

Treba pomenuti da postoji i tumačenje po kome Helderlin simulira bolest, kako bi izbegao posledice učešća u jednoj političkoj zaveri. Takvom tumačenju, ma koliko bilo privlačno načinima ideološke recepcije književnosti, može se suprotstaviti činjenica da je pesnikovo duševno zdravlje bilo narušavano postepeno i dugo, a ne u nekom snažnom udaru ili slomu, kao i jedno pitanje: šta bi drugo moglo da bude takvo višedecenijsko simuliranje, nego – samo po sebi dokaz bolesti? Toj temi su srodne i spekulacije o povezanosti Helderlinove bolesti i stvaralaštva, odnosno, ukoliko taj odnos generalizujemo, o vezi ludila i umetnosti. Ova ideja ima veoma staro poreklo; kod Grka je izražavana predstavama o umetničkom zanosu i nadahnuću, a Platon joj je u dijalogu Ion dao prvi sistematski oblik. U Helderlinovom slučaju, međutim, ne izgleda da ludilo i najmanje doprinosi vrednostima njegovog pesništva, makar i bilo nekako povezano sa njim. Taj složeni odnos je sjajno odredio Valter Mušg u svojoj Istoriji tragičke književnosti, gde kaže (na strani 440. u izdanju iz 2006):

Psihijatri dakle moraju da dopuste da se kaže kako se Helderlinova duševna bolest može razumeti samo ako se razumeju njegove pesme, a estetičari, nasuprot tome, da taj umobolnik više nije bio pesnik, nego samo ruina neizmerne patnje koju je Helderlin preboleo kao pesnik. Sada je čitav njegov duh u posedu bola koji ga je sagoreo i razorio. Ono što je dostojno pamćenja nije ostatak okopnelog pesničkog jezika koji još prožima taj pepeo, nego duhovno opstajanje izgorele ličnosti. Vidimo da umetnost i bolest nisu isto. Njihova blizina se jezivo ukazuje, ali i njihova razlika. Ludilo je bilo kraj Helderlinove umetnosti. Ona ne može da bude objašnjena iz njegovog ludila, ali je bila sudbinski povezana sa njim. Još i u pomračenju se ocrtavaju obrisi njegovog proroštva.

Pesnikova svakodnevica bila je monotona. Kada je to njegovo stanje dopuštalo, neko od Cimerovih bi ga izvodio u šetnju po gradu ili okolnim baštama i vinogradima. Boravak na otvorenom mu je prijao. U lošim danima, Helderlin bi kao lav u kavezu satima hodao s kraja na kraj svoje sobe, pri čemu je glasno govorio sa samim sobom. Taj govor je bio najvećim delom nerazumljiv, i zbunjivao je i plašio posetioce ukoliko bi naišli u vreme kada se jasno ispoljavalo Helderlinovo ludilo.

Jedno upečatljivo svedočanstvo o utisku koji je ostavljala Helderlinova pojava nalazimo u dnevničkim zapisima Vilhelma Vajblingera, koji će nekoliko godina posle opisanog događaja sastaviti pesnikovu biografiju. On ovako opisuje svoj prvi susret sa Helderlinom:

Sišli smo uskim kamenim stepeništem do Nekara i tu naišli na jedan skučen zakutak ulice, čiju pozadinu je činila jedna dobro sazidana kuća. Stolarski pribor pred vratima pokazivao nam je da smo stigli na pravo mesto. Uspeli smo se jedan stepenik, kad nam u susret izađe čudesno ljupka devojka … moj pogled je opijeno lebdeo nad njom, kad nas ona upita kod koga smo došli. Nismo morali da odgovorimo, jer nam se kroz otvorena vrata ukazala mala, u belo okrečena, amfiteatralna soba, bez ikakvih uobičajenih ukrasa, u kojoj je stajao neki čovek ruku zadenutih za pantalone koje su mu visile sa kukova i koji je počeo da nam nezaustavljivo deli komplimente. Devojka prošapta: „to je on“. Zastrašujući lik me je zbunio, prišao sam mu i pomenuo preporuku dvorskog savetnika Hauga i finansijskog nadsavetnika Vajsera. Helderlin je desnu ruku oslonio na jednu kutiju koja je stajala na vratima, a levu ostavio zadenutu za džep pantalona, preko tela mu je visila oznojena košulja, i sa svojim očima punim duha izgledao mi je toliko kukavan i dostojan sažaljenja, da mi je ledena jeza prošla do dna duše. Obraćao mi se sa „Vaše kraljevsko veličanstvo“, a ostali zvukovi koje je proizvodio bili su delom neartikulisani, a delom nerazumljivi i ispresecani francuskim rečima. Stajao sam tamo kao neki osuđenik, ukočenog jezika, pogled mi se mračio i iznutra me je prožimalo osećanje straha. Videti pred sobom najgenijalnijeg, najduhovnijeg čoveka, najveću, najbogatiju prirodu u njenom najužasnijem propadanju – duh koji je pre dvadeset godina tako neizrecivo-čarobno iskazivao obilje svojih misli i sve ispunjavao dubinom svog pesničkog vira, a koji sada nema ni jednu jedinu jasnu predstavu, čak ni o najbeznačajnijim stvarima – zar tu ne treba optužiti Boga? Vurm je bio pribraniji od mene i upitao ga je da li poznaje dvorskog savetnika Hauga. On ga je dobro poznavao. Helderlin se naklonio i iz nerazgovetnog mora tonova odzvanjale su reči: „Vaše veličanstvo“ – ovde je ponovo počeo da govori na francuskom, da pilji u nas i deli komplimente – „Vaše kraljevsko veličanstvo, na to ne smem, na to ne mogu da odgovorim“. Mi zaćutasmo, a devojka nas pozva da samo nastavimo da pričamo sa njim, i tako smo ostali stojeći pred otvorenim vratima. Sada je on ponovo promrmljao: „rešio sam da postanem katolik, Vaše kraljevsko veličanstvo“. Vurm ga upita da li se raduje dešavanjima u Grčkoj – Helderlin je nekada sa najopojnijim entuzijazmom obuhvatao svet Grka – on je i dalje delio komplimente i ponovo rekao, među bujicom nerazumljivih reči: „Vaše kraljevsko veličanstvo, na to ne smem, na to ne mogu da odgovorim“. Jedino razumljivo od onoga što je govorio, bio je jedan odgovor na Vurmove reči da iz svoje sobe ima zaista prijatan pogled, na šta je uzvratio: „Da, da, Vaše veličanstvo, lep, lep!“ Ali sada je stajao na sredini sobe i neprestano se naklanjao skoro do poda, ne govoreći ništa drugo što bi moglo da se razume, osim „Vaše kraljevsko veličanstvo, kraljevski gospodari“.

Vajblinger je zabeležio i datum ovog događaja: 3. jul 1822. On još nema punih 18 godina; Helderlinu su 52. Za mladića je upoznavanje sa Helderlinom bilo jedno od onih iskustava koja mogu da promene čitav tok života. Opčinjen kontrastom između Helderlinove tužne pojave i veličine njegovog ranijeg dela, on je nastavio da posećuje bolesnika, da ga izvodi u šetnje, da ga dovodi u baštensku kuću koju je iznajmio na obodu grada, da ga podstiče na sviranje, da ga snabdeva duvanom… Pitanje je da li u tom četvorogodišnjem nastojanju, isprva gimnazijalca, a potom studenta u tibingenškom Zavodu, uglednoj protestantskoj visokoj školi, da se približi Helderlinu i da mu koliko-toliko učini vedrijom tmurnu svakodnevicu, smemo da vidimo nešto više od spontano ispoljenog dobročinstva – i da Vajblingera recimo proglasimo za preteču mnogo kasnije razvijenih programa kritičke (anti)psihijatrije. U svakom slučaju, njegov čovečan pristup i način ophođenja su imali povoljno dejstvo na obolelog pesnika, čije stanje je, ako već nije moglo da se sasvim preokrene u pravcu ozdravljenja, bivalo podnošljivije.

Gotovo sigurno je Vajblinger prepoznao mnoge biografske okolnosti koje su ga činile donekle sličnim Helderlinu, i to je na njega moralo delovati dvoznačno, naime, osim što su izazivali nelagodnost, ti odnosi su mu bili i podsticajni. Obojica su iz Švapske, iz srednjeg staleža, obojica su, bez velikog oduševljenja, poslati na školovanje u Zavod kako bi postali sveštenici, što je u njihovim socijalnim krugovima smatrano veoma poželjnim izborom životnog puta, obojica rano ispoljavaju pesnički talenat. I to nije sve. Kao nekada Helderlin, i Vajblinger se upleo u opasnu ljubavnu aferu, u kojoj je ulogu Helderlinove Diotime (Zuzet Gontar) igrala lepa Julija Mihaelis, sestra profesora prava Adolfa Mihaelisa. Čitava stvar je bila dodatno komplikovana činjenicom da je profesor Mihaelis bio Jevrejin, što je osudama Vajblingerovog ponašanja, koje su dolazile iz krugova protestantskog tibingenškog građanstva, uz moralističku, dodavalo i antisemitsku notu.

Isto je bilo i rešenje za kojim su Helderlin i Vajblinger posegli: otputovati, drugim rečima – pobeći, svakako pri tome uz spoljašnje podsticaje koji im i nisu ostavljali neki mnogo bolji izbor. Prvi je bio otpušten iz službe, a drugi izbačen iz škole. Moguće je da je u nekim trenucima, zbog svega toga, Vajblinger posmatrao Helderlina kao neku vrstu ogledala koje dolazi iz budućnosti, i verovatno je kod njega osećanje nelagode pred bolesnikom sadržavalo i bojazan za sopstvenu sudbinu. Ali Vajblinger neće doživeti vek svog velikog prethodnika; umreće 1830. u svojoj 26. godini, u Italiji, u zemlji dobrovoljno izabranog izgnanstva. Helderlin, premda sve slabiji, nadživeće ga punih 13 godina.

Vajblingerov rano ispoljeni pesnički talenat bio je drugačiji od Helderlinovog. U svakom slučaju, bio je skromniji, ali i drugačije sazdan. Iako je pisao i drame, liriku i romane (jedan od njih, Feton, za uzor očevidno ima Hiperiona), najviše je cenjen kao satiričar i putopisac, a njegovo najznačajnije delo bez sumnje je oveći esej pod naslovom Život, pesništvo i ludilo Fridriha Helderlina. Uz sva svoja ograničenja, taj tekst čini Vajblingera ne samo pionirom u danas veoma razgranatom istraživanju biografije i dela velikog pesnika, već i najznačajnijim izvorom naših saznanja o Helderlinovom životu u godinama potonuća.

Vajblinger se dugo nosio sa mišlju o tome da napiše opis stanja bolesnog Helderlina, i u pismu upućenom 23. februara 1826. Adolfu Milneru, izdavaču Ponoćnog lista, ponudio je jedan takav patografski prilog. Milner je, poznajući ukus svojih čitalaca, odgovorio da bi radije objavio neku sentimentalnu pripovest „za zaljubljena srca“. Avgusta 1826. u Ponoćnom listu je objavljena Vajblingerova kratka pesma „Helderlinu“, praćena napomenom da njen autor namerava da „uskoro sačini obuhvatni prikaz sadašnjeg Helderlinovog stanja“. Ipak, do stavljanja tog prikaza na hartiju došlo je tek u zimu 1827/28, kada se Vajblinger već uveliko nalazi u Italiji, pokušavajući da zarađuje za život kao publicista, pišući priloge za nemačke magazine. Nešto nalik današnjem blogeru.

U Rimu se Vajblinger zaljubio u Italijanku Nenu Karlenco, sa kojom je živeo u skladnoj zajednici, ali se nikada nisu venčali. Kada je 1828. sklopio povoljan ugovor sa berlinskim izdavačem Rajmerom, i konačno obezbedio sigurnu materijalnu osnovu za život, Vajblinger se potpuno okreće pisanju i ulazi u najplodniju fazu stvaralaštva, koja, nažalost, ne traje ni pune dve godine. Od ranije plućni bolesnik, krajem 1829. dobija veoma tešku upalu pluća, kojoj podleže već polovinom januara 1830.

Vajblingerov esej o Helderlinu objavljen je posmrtno, 1831. godine, u magazinu Savremenici kod izdavača Brokhauza u Lajpcigu. Štampana verzija ovog eseja uvrštena je u izdanje Sabranih dela Vilhelma Vajblingera (1839) i odatle više puta preuzimana, naročito u periodu sa kraja 19. i početka 20. veka, kada dolazi do prevrednovanja Helderlinovog dela, koje se od tada smatra jednim od vrhunaca nemačkog i svetskog pesništva. Prvo kritičko izdanje prema rukopisu eseja, koji se čuva u Šilerovom muzeju u Marbahu, priredio je Adolf Bek 1951. godine. Prevod koji se objavljuje u ovoj knjizi urađen je prema tekstu Bekovog izdanja. Poslednje izdanje Vajblingerovih dela i pisama objavljeno je 2004.

Isprva je esej naišao na otpor, kao delo jednog pisca čije je ponašanje i delo bilo skandalozno ondašnjim (malo)građanskim krugovima u njegovoj domovini. Otvoreno neprijateljski bio stav Helderlinovog polubrata, koji je smatrao da Vajblinger ugrožava moralni ugled porodice, tvrdeći da se veliki pesnik razboleo usled „razuzdanog života“ u Bordou i Parizu. Uprkos tome, delo Život, pesništvo i ludilo Fridriha Helderlina je uskoro prepoznato kao dragocen izvor za poznavanje Helderlina. Pri tome se u prvom redu misli na Vajblingerove opise Helderlinove svakodnevne rutine, navika u ophođenju sa drugim ljudima i neobičnog načina govora, a ne na čisto biografske podatke, koji su na više mesta nepouzdani ili čak pogrešni, a takvi su zato što su navođeni po sećanju. Vajblingeru u Italiji nisu bili pri ruci arhivi, niti posebno prikupljena građa. U napomenama datim uz tekst prevoda navedene su najupadljivije greške ove vrste.

Dragocena su, premda ne uvek i potpuno prihvatljiva, Vajblingerova razmišljanja o uzroku i dinamici Helderlinove bolesti, posebno imamo li u vidu to da ih iznosi neko ko je laik u pitanjima psihijatrije. Zanimljiva je njegova interpretacija pesnikovog zbrkanog govora, kao i psiholoških mehanizama koje je video kao uzroke pesnikovih čudnih jezičkih formula i pratećih gestova. Vajblingerov esej Život, pesništvo i ludilo Fridriha Helderlina je privlačno i podsticajno štivo još i danas, gotovo puna dva veka otkako je nastalo. Ono čitaocu nudi jednu autentičnu i dirljivu sliku o pesničkoj egzistenciji koja je dala sve što je mogla svome delu, po cenu da uruši i sebe samu. Slučaj je hteo da svedok tog urušavanja bude i sam ispunjen pesničkim darom, i otuda kadar da prepozna i podstakne ono malo još preostalog duha u ruševini od čoveka koji se nekada zvao Fridrih Helderlin.

*Prostranu kuću sa tornjem, izgrađenu na temeljima nekadašnjih gradskih zidina, na samoj obali reke Nekar, Cimer je kupio 1807, i tu je jedan manji stan u tornju pripao Helderlinu. Veliko je pitanje u kojoj meri današnji izgled Cimerove kuće i Helderlinovog tornja odgovara stanju sa početka 19. veka, jer je 1875. zgrada izgorela do temelja i potom ponovo sazidana. Poslednja veća rekonstrukcija građevine koja je u međuvremenu postala muzej, počela je 2018. i završena u februaru 2020.

Predgovor u: Vilhelm Vajblinger, Život, pesništvo i ludilo Fridriha Helderlina, KOV, Vršac, 2020.